Grčka iskustva i utisci sa letovanja
11.05.2018.
Utisci sa letovanja: 1. maj u Atini
O boravku u Atini nisam mnogo čitao. Možda malo ljudi (moraću upotrebiti reč sa Balkana) posećuje Atinu u svojoj režiji. Dakle, pred 1. maj, poslednja nedelja u aprilu, svi aranžmani za Atinu su bili rasprodati. Onda sam rešio da idem sam, u svojoj režiji, bez toga da me tamo neko čeka i vodi me gradskim prevozom do Akropolja, trga Omonia, Sintagma, do atinskih plaža... Pronašao sam na internetu bus za Atinu iz Beograda, gazda je Grk, pomoćnik Srbin. Povratna karta 100 eura. I tako se upustih u po ko zna koju avanturu sam. Kako bus nije bio pun putnika, mogao sam malo da se opružim, koliko toliko na dva sedišta, i tako sam i bez napora stigao u Atinu. Ulica Kondriktonos, izađem, gledam, nikoga poznatog. Znam da treba da idem do trga Omonia. Krenem pešaka, ko zna koliko sam pešačio, a metro stanica Viktorija mi je tu blizu, ja nemam pojma... Grčki znam 3-4 rečenice. Engleski mi je dobro došao, jer mislim da 95% Atinjana govori engleski. Onakvu ljubaznost, od tinejdžera do penzionera u tramvaju i metrou nikada nisam video. Uvek sam rekao, kada sam nekoga zamolio da mi objasni kako da dođem do Alimosa na atinskoj plaži, da sam iz Srbije. Pomagali su mi i ljudi i žene i devojke i momci, objašnjavajući gde se kupuje tiket u metrou. Jedan penzioner me je otpratio do tramvajske stanice Zefiros, valjda se tako zove. Tu mi je bio stan, soba u porodici, pronašao na internetu, izdaju na dan 30 eura dnevno. Ako želim rekli su mi da mogu da mi spremaju hranu. Čovek i žena srednjih godina, vegetarijanci, pitali su šta želim od namirnica da kupe i gazdarica spremi obrok. Rekao sam da želim sve što oni konzumiraju, pa neću da crknem za tih nedelju dana ako ne jedem meso. Pa se setih Novaka Đokovića... Dali su mi dva obroka dnevno, doručak i večeru. Što je to bilo ukusno, još ne mogu da verujem da može bez mesa tako ukusne pljeskavice, verovatno od krompira sa začinima, brdo razne salate itd. Cena ručka odnosno večere je 6 eura, količinski nije ograničeno koliko da pojedem, pa mu to dođe kao švedski sto. Doručak, obično musli, bez ograničenja, ali sam tražio sa jogurtom koji oni ne konzumiraju. Oni to sa vodom... bljak... uffff, kako mogu... Nisu hteli da mi naplaćuju doručak. Pre podne sam otišao tramvajem Voula do trga Sintagma. Pogledao, obišao, video pa dalje ulazim u metro do stanice Akropolj. Taj dan je bilo turista iz celog sveta. Moja procena do 100.000 ljudi se pentralo uz brdo. Video i Akropolj. Gore na brdu nađem kreditnu karticu, neko izgubio. Hajde sada u potragu za pandurima da im to predam: nije moje, ne želim tuđe, tako sam naučio od oca. Nađem dvojicu, "ubijaju" engleski (valjda su zato i postavljeni tu). Neće da uzmu tu karticu, zvali su verovatno stanicu i posle kraćeg razgovora mi saopštavaju da tu karticu nosim u neku policijsku staanicu. Jedva sam ih ubedio da sam sam, iz Srbije, prvi put sam u Atini, ne znam ni kako se zovem u onoj gužvi, a ne da tražim policijsku stanicu. "Ja vidim vas, vi ste policajci, ova kartica nije moja, izvolite, preuzmite i dostavite kome treba. Ja da tražim stanicu necu". Ok, tražili su mi pasoš, slikali ga telefonom, a onda kada su videli da sam iz Srbije široki osmeh zahvalnosti... Kažu da je to retkost da neko vraća izgubljena dokumenta. Koliko znam karticu svakako ne može da koristi na bankomatu, ali možda može u prodavnici, na potpis, zaista ne znam... Kod nas to može. Moju karticu nose svi iz moje kuće i kupuju i mene potpisuju...To je Srbija... Još jedan utisak: ne daju plastične kese u trgovini sa hranom, osim u buticima. Sledeći utisak je plaža na Alimosu gde sam stanovao. Fantastično uređene i čiste atinske plaže, voda topla, čista, a pišu svašta: te prljava, te nema plaže... Nije tačno, imaju fantastične atinske plaže. Tako sam naučio za par dana uz pomoć vrlo ljubaznih Atinjana da se krećem gradskim prevozom. Ovim se zahvaljujem prijateljskoj Grčkoj i njenom narodu na ljubaznosti prema nama Srbima. I nisam sreo ni jednog od naših, nigde, ni u tramvaju, ni u metrou, ni na poznatim atinskim trgovima. Za giros nemaju pojma šta je, gledaju me belo, pitaju jel hoću suvlaki? Ma jok bre, kakav suvlaki, to mi je dojadilo kod kuće. Hrana je znatno jeftinija nego u severnom delu Grčke gde letujem. Toliko od mene u opisu boravka od nedelju dana u Atini. Nije mi žao nijednog eura koji sam dao, ono što sam video ima svoju vrednost. Hvala i domaćinima za gostoprimstvo. Slobodan Radović
Opširnije.jpg)
23.04.2018.
Kajmakčalan - jedna od najkrvavijih i najveličanstvenijih bitaka u Prvom svetskom ratu
Srbi u Grčku uglavnom odlaze zbog mora, sunca i lepe prirode, ali se po rečima istoričara i kustosa Srpske kuće na Krfu, Ljubomira Saramandića, neretko na tom turističkom putovanju pretvaraju u hodočasnike. Turističke agencije mahom nude obilazak Zejtilnika, srpsko-francuskog vojničkog groblja u Solunu ili ostrva Vido, odnosno „Plave grobnice“ nadomak Krfa. Međutim, niko ne pravi organizovane ture na Kajmakčalan, vrh planine Nidže (grčki naziv: Voras) na granici Grčke i Severne Makedonije. U ovo ne računamo sporadično organizovana planinarenja ili retke nekomercijalne ture potomaka poginulih na Solunskom frontu. Razlog za to što su turisti prepušteni sami sebi ako žele da vide gde se odigrala jedna od najkrvavijih i najveličanstvenijih bitaka u Prvom svetskom ratu leži u veoma jednostavnom odgovoru – na Kajmakčalan i car mora pešice. Do kapele Svetog Ilije na najvišoj koti Vorasa (2.524 metara), gde je stajala urna sa srcem Arčibalda Rajsa, mora se pešačiti. Kakvo god terensko vozilo da imate, teško ćete moći da priđete na više od dva kilometra. Turistima se savetuje da ne rizikuju da oštete svoje automobile, te da se parkiraju na parkingu grčkog Ski centra „Kajmakačalan“, a odatle korak po korak... Ski centar je leti zatvoren, ali uvek se u njemu nalazi letnji čuvar. On će vas posavetovati da li uopšte da se tog dana penjete na vrh planine, pošto je klima na vrhu Vorasa surova i brzo se uz jak vetar može stvoriti i oluja. Na vrhu Vorasa neophodne su vam jakne u bilo koje doba godine, a zbog jakih vetrova poželjne su i kape koje prekrivaju uši. Ako nije u pitanju organizovana poseta, obavezno se javite čuvaru pošto će on tada imati u vidu koliko je ljudi otišlo ka vrhu i moći će da alarmira gorsku službu spasavanja ukoliko se u roku od četiri do šest sati ne vratite natrag. U svakom slučaju, na ovu avanturu morate krenuti rano ujutro, uz prethodno pripremljene sendviče, vodu, toplu odeću i planinsku obuću (duboke cipele ili patike). Po sunčanom danu, kapela Svetog Ilije jasno se vidi na vrhu, ali veća je mogućnost da je zbog niskih oblaka i magle koju onu stvaraju nećete ni videti sve dok joj se ne približite na nekoliko stotina metara. Političari izbegavaju jer neće da pešače Zbog svega nabrojanog srpski političari su Kajmakačalan decenijama unazad obilazili u širokom luku. Uvek je lepše kada te otmena jahta odveze do „Plave grobnice“ ili limuzina do Zejtilnika, a na vrhu Vorasa ipak moraš da ukaljaš ili u najboljem slučaju samo uprašnjaviš cipele. Na to treba dodati i da sama poseta kapeli na vrhu ne može da traje cermonijalnih pola sata, već to zbog prirode terena mora biti minimalno višesatna, uglavnom celodnevna avantura. Prvi, a nadajmo se ne ni poslednji, srpski političar koji je obišao stratište na Kajmakčalanu, bio je 2016. godine Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije. Ni on, naravno, nije otišao tamo tek tako, već je helikopterom dopremljen do najbliže moguće tačke. Poseta Nikolića imala je višestruki značaj za ovo bitno istorijsko mesto, ne zbog toga što ga je konačno obišao neki srpski političar, već zbog onoga što je prethodilo tom činu. Kapela Svetog Ilije i spomen kosturnica potpuno su renovirane, čime je sprečeno njihovo urušavanje koje je bilo u punom jeku. Obnovljen je i zvonik Mihajla Pupina, koji je čuveni srpski naučnik donirao tridesetih godina prošlog veka, a sa kojeg su u poslednjih 20 godina lopovi pokrali bronzu i gvožđe. Zanimljivo je da ni tada na Kajmakčalan nije stiglo originalno zvono koje je platio čuveni naučnik koji je živeo u SAD. Kada je dopremano iz Beograda ka Grčkoj, zvono je zaustavljeno u selu Brod na Kosovu i Metohiji. Lokalni stanovnici nisu dozvolili da prođe dalje pod obrazloženjem da im je kralj Aleksandar odavno obećao zvonik za njihovu crkvu, te da je bitnije da ono ostane u selu nego da zvoni mrtvima na Kajmakčalanu. Kralj Aleksandar odobrio je da zvonik ostane u selu Brod, a onda je iz državne kase platio da se izradi identično novo zvono koje je posle stiglo do kapele Svetog Ilije. Najveća pobeda srpske vojske Do Kajmakčalana se može doći i iz Severne Makedonije, pošto je planina Nidže (Voras) od grada Bitolja udaljena samo 40 kilometara. Međutim, kako nema dobrog asfaltiranog puta kao sa grčke strane, jer se veći deo ide makadamom, preporuka je da se kolima ipak dolazi iz pravca Soluna. Putujući planinskim vrletima ka vrhu Vorasa proći ćete pored mnogih neobeleženih srpskih vojničkih groblja, zaraslih u korov i lišaj... Kada parkirate auto i krenete pešice ka poslednjim kilometrima, na obroncima surove planine videćete rasute čaure, gelere i još kojekakve arheološke artefakte iz Prvog svetskog rata. Iako je Grčka pojas oko Kajmakčalana proglasila muzejom na otvorenom, on nikada nije propisno obeležen, niti se sprovodi zabrana odnošenja artefakata sa arheološkog lokaliteta, pa turisiti i dalje imaju mogućnost da kući odnesu neku od uspomena koje su preživele zub vremena. O borbi za Kajmakčalan u Srbiji se danas malo zna, a još manje uči. Cerska i Kolubarska bitka su neopravdano mnogo poznatije, iako su u odnosu na proboj Solunskog fronta u suštini manje bitne. Na Ceru i Kolubari su 1914. godine neuporedivo jače Austrougarske snage naterane na povlačenje, ali je uprkos pobedi na tim položajima srpska vojska kasnije bila naterana na mučno povlačenje ka Jadranskom i Jonskom moru preko Albanije. Za razliku od ovih borbi, bitka za Kajmakačalan donela je preokret u Prvom svetskom ratu, pošto je u pitanju prva velika pobeda Saveznika posle dve godine. Probijanje Solunskog fronta dalo je vetar u leđa Britancima i Francuzima na Zapadnom frontu. Mnogi istoričari tvrde da su vojnici u bitkama kod Verdena hrabreni pričama o herojskoj borbi Srba na Kajmakčalanu. "Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati" Osvajanjem vrha Vorasa probijen je Solunski front, odnosno bugarskim i astrougarskim trupama onemogućeno je da svakodnevno sa Kajmakačalana i nižih kota topovima bombarduju najveći grčki grad makedonske regije. Bitka za Kajmakčalan počela je u podnožju Vorasa 12. septembra 1916. godine, a srpska zastava zavijorila se na vrhu 30. septembra. Zbog veoma strmog i stenovitog terena delovalo je praktično nemoguće popeti se na vrh sa koga je neprijatelj podnožje konstantno zasipao udarima iz topova i artiljerije. Ne postoje tačni podaci koliko je srpskih vojnika poginulo tih dana, a do danas nažalost nisu ni upisana sva njihova imena, niti su obeleženi svi grobovi. Procene kažu da je na obroncima Vorasa sahranjeno oko 40.000 srpskih i 60.000 neprijateljskih bugarskih vojnika. Srbi su u osvajanje Kajmakčalana krenuli bez dozvole Saveznika, koji su im se u proboju Solunskog fronta priključili tek kada su zauzeti najteži položaji. Osvajanje Kajmakčalana je za srpske vojnike imalo posebnu težinu, pošto su sa te tačke prvi put posle dve godine ponovo stupili na svoju zemlju (Voras je tada bio granica Grčke i Srbije). O tome koliko su srpski vojnici silovito ušli u bitku za Kajmakčalan možda najbolje svedoči depeša koju je Savezničkoj komandi poslao francuski general Franš Depere, u kojoj je napisao: „Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati“. On je tada objasnio da francuske trupe imaju obavezu krenu za Srbima i otvore front kod Dobrog polja uprkos prvobitnom naređenju da se odloži proboj Solunskog fronta. Prve pedlje srpske zemlje oslobodili zajedno sa Albancima Jedini način da se preko strmine napadne neprijatelj na najvišim kotama „Siva stena“ i „Kajmakčalan“ bio je da se sastavi odred koji će krenuti u samoubilačku misiju. Zahteve načelnika štaba Vrhovne komande Petra Bojovića i ostalih srpskih vojskovođa da se krene u napad, uprkos naredbi Saveznika da se čeka pojačanje u vidu dodatnih britanskih trupa, regenet Aleksandar je uporno odbijao. Kako se bližio kraj leta, strahovalo se da će se propustiti prilika da se ne napadne pre zime. Znalo se da će ofanziva sigurno biti odložena do proleća ako Voras krenu da udaraju jake jesenje kiše i mraz. Budući kralj je sa vrhom vojske napravio kompromis da se u napad krene samo ukoliko se za prvi atak pronađu dobrovoljci. Istoričari tvrde da je regent Aleksandar smatrao da je srpska vojska već previše izginula u albanskoj golgoti, pre nego što je spas pronašla na Krfu, te da je želeo da što je više moguće u napad, uslovno rečeno, gurne francuske i britanske trupe. U misiju iz koje se znalo da nema povratka u 5 časova ujutro 12. septembra 1916. godine krenuli su dobrovoljački odredi Vojina Popovića, poznatog kao Vojvoda Vuk, kao i dobrovoljački puk albanskog vojskovođe i političara Esad-paše Topanija. Zbog političkih potreba koje su aktuelne još od druge polovine 20. veka i danas se u školskim udžbenicima istorije vešto krije da su prve pedlje srpske zemlje u Prvom svetskom ratu zajednički oslobodili srpski i albanski vojnici koji su hrabro i potpuno svesno dali živote u samoubilačkoj misiji. Oko 600 vojnika Vojvode Vuka i Esad-paše Topanija rasporedilo se u nekoliko grupa i ka vrhu planine krenulo goloruko, gurajući svojim rukama radnička kolica sa jednim točkom. Kolica su bila natoverana krupnim kamenjem, vezanim u mrežu, koje je tako pravilo štit od metaka i bombi koje su ka srpskoj vojsci bacane s vrha Kajmakčalana. Dok su gurali kolica izigravajući živi štit, iza njih se kretala srpska pešadija, koja je mahom bombama zasipala položaje bugarske vojske. Drinska divizija spustila planinu za skoro 30 metara Teren je osvajan sporo i teško, metar po metar... Prvi vojnici su lako ginuli, a neretko su i oni iz drugog reda stradali kada bomba, koja pogodi onog što gura kolica, raspe kamenje ka dnu litice i pokosi sve ispod njega. Za to vreme je iz podnožja Vorasa vrh planine konstantno iz topova gađala Drinska divizija. Grci tvrde da je najviša tačka, odnosno Kajmakčalan, pre Prvog svetskog rata bila na 2.552 metra, ali da su upravo đulad Drinske divizije vrh stesala na današnjih 2.524 metra. Odlučujuće borbe za sam vrh vodile su se od 26. do 30. septembra 1916. godine. Svedočanstva preživelih vojnika kažu da su Bugari bili u šoku kada su shvatili da ih napadaju srpski vojnici, za koje su verovali da su još ranije skončali u albanskoj golgoti ka Krfu. Preživeli bugarski vojnik je ove dane kasnije opisao tako da su neki od njegovih saboraca umirali od infarkta, usled šoka da ih napada srpska, a ne kako su prvobitno verovali francuska vojska. Osvajanje Kajmakčalana nije preživeo vojvoda Vuk, čije je telo najpre bilo sahranjeno na Zejtilniku, a potom je 1923. preneto u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Esad-paša Topani imao je više sreće i na Kajmakčalanu je samo teško ranjen. Međutim, njega su 1920. godine u atentatu ubili albanski ekstremisti koji su mu zamerali upravo to što se borio zajedno sa srpskom vojskom. Mnogi istoričari smatraju da se od ovog ubistva nikada nisu oporavili albansko-srpski odnosi, koji su tada trajno narušeni. Nismo sačuvali srce profesora Rajsa Herojstvo srpskih vojnika na Kajmakčalanu naročito je oduševilo jednog od najvećih prijatelja našeg naroda, Arčibalda Rajsa. Švajcarski forenzičar koji je sa srpskom vojskom preživeo i albansku golgotu tražio je da mu telo bude sahranjeno u Beogradu, ali da mu se srce odnese na Kajmakačalan, gde će počivati sa najhrabrijim srpskim vojnicima. Nezadovoljni politikom novostvorene države, mnogi Srbi su tada govorili da je „sve što vredi izginulo na Kajmakčalanu ili na Krfu posle albanske golgote“. Rajsovo srce je posle njegove smrti 1929. godine odneto u kapelu Svetog Ilije na Kajmakčalanu koja je upravo za tu namenu i izgrađena. Međutim, Srbi su i u ovome omanuli i nisu sačuvali srce profesora Rajsa koje su u Drugom svetskom ratu ukrali nacistički okupatori. Pretpostavlja se da su srce na nepoznatu lokaciju odneli ili odmah uništili bugarski vojnici kao vid odmazde za poraz na Kajmakčalanu u Prvom svetskom ratu. Danas tako u kapeli Svetog Ilije počiva samo prazna urna u kojoj je nekada bilo pohranjeno srce čoveka koji je kroz „Čujte Srbi“ verovatno bolje opisao mentalitet našeg naroda nego bilo ko drugi. Odmah pored kapele je spomen kosturnica u kojoj su kosti nepoznatih srpskih vojnika. Nadomak Kajmakčalana proći ćete i pored ostataka srpske vojničke bolnice u kojoj su zbrinjavani ranjenici sa ovog fronta. U njoj su utočište našli i mnogi bugarski vojnici, pošto je tadašnji ratniči kodeks nalagao da se uvek pomogne i ranjenom neprijatelju. Kamena vojna osmatračnica s Kajmakčalana preneta je u Beograd, a mnogi stanovnici glavnog grada mahom ne znaju da se nalazi u Pionirskom parku, tačno preko puta Skupštine Srbije. Ponesite hranu, vodu, toplu obuću, sveće... Odlazak i uspon na Kajmakčalan nije jednostavan i zahteva pažljivo planiranje. Za ovu avanturu otvorene su vam dve mogućnosti: ili da sapavate u Solunu pa baš rano ujutro krenete ka planini, do čijeg vrha će vam kolima trebati nekoliko sati, plus još najamnje četiri sata da otpešačite do crkve i nazad; ili da spavate u Lutrakiju ili nekom turističkom mestu na samoj planini, odakle će vam put kolima do vrha biti mnogo kraći. Za put pitajte lokalce, a od putokaza pratite „Kaimaktsalan Ski Center“ i nećete promašiti. Pripremite se na uzan put i serpentine. Budite spremni i na to da vam vremenske prilike možda neće ići na ruku i da nećete moći da dođete do samog vrha, odnosno da odete dalje od ski centra. Nemojte to doživeti kao neuspeh. Odlazak na vrh Vorasa dovoljna je avantura i bez dolaska do Kajmakčalana. Sa vrha se po lepom danu vide i Skadar i Prespan, kao i Solun i Halkidiki. Pročešljajte livade i stenje u okolini, pronaći ćete sigurno neki artefakt za uspomenu. Ponesite sa sobom sveće i šibice pošto vas tamo neće sačekati prodavac crkvenih suvenira. Tačnije, na vrhu vas neće sačekati niko, pa ćete zato imati obavezu više da pokupite otpatke, ako su ih ostavili oni koju su tu bili pre vas (što je čest slučaj). Ne zaboravite da ponesete vodu, hranu i toplu odeću i obuću. Nema potrebe da na oltaru ili ikonama u kapeli ostavljate novac, neće ga niko pokupiti, osim možda onih koji će doći posle vas. Kada završite obilazak, ne ostavljate otvorena vrata kapele i kosturnice, ostavite predake da nastave da počivaju u miru i tišini. Autor teksta i fotografije: Vlada Živanović, novinar Prvi saznajte upozorenja, važne vesti i informacije iz Grčke! Ne propustite najbolje i najpovoljnije ponude smeštaja! Pitajte druge turiste, razmenite iskustva i diskutujte o letovanju u Grčkoj! Pratite Grčka Info na Instagramu Pratite Facebook stranicu "Grčka Info" Pratite Viber grupu "Grčka Info smeštaj" Pratite Facebook grupu "Grčka Info" Pratite Viber grupu "Grčka Info" Pratite TikTok "Grčka Info"
Opširnije.jpg)
21.04.2018.
Utisci sa letovanja: Magija Krfa - biser Jonskog mora
Za neke je greben pun vrhova, za neke je dom nimfe Kerkire i Odisejovo sklonište posle njegovih lutanja, dok je za mene jednostavno biser Jonskog mora. Dobrodošli u Krf, prestonicu istoimenog ostrva. Dočekali su nas tamni i tmurni oblaci, a dok smo se ukrcavali na trajekt počela je kiša. Pomalo nemirno more, magla, naziranje planina u daljini i tako skoro dva sata. Spokojna vožnja trajektom, stvarala mi je utisak da lebdim na magičnom ćilimu. Možda je to bio samo san, jer sam prespavala skoro celu vožnju. Budim se. I dalje je oblačno, ali vidik postaje lepši. Vidim tvrđavu, koja je sa svakim novim talasom sve bliža i bliža. Odmah iza nje pojavljuje se grad, male kuće, šarene, podsećaju na one iz Venecije. Verni pratioci plovidbe su beli galebovi. Za nekoliko minuta stižemo do luke. Prednost letovanja u septembru je ta što nema gužve i prepunih plaža, pa možete na miru da uživate u sunčanim danima gde temperatura ne prelazi preko 30ºC. Međutim, kada vas vreme izneveri, kao što je nas po dolasku, pa od oblaka ne možete na plažu, dobro je da ovu destinaciju možete istraživati. Karta u ruke i krećemo. Evo nekoliko predloga šta možete da vidite i obiđete u prestonici ostrva Krfa. Crkva Svetog Spiridona Arhitektura grada najviše podseća na rimsku arhitekturu, jer je ovo bio prvi grčki grad koji su rimljani osvojili, pa se upravo zbog toga na Krfu mogu videti znamenitosti u rimskom stilu koji se odlikuje lukovima, stubovima i ukrasima. Dok razgledamo i prolazimo kroz uske ulice, koje su neke od njih popločane kaldrmom, ne mogu a da ne primetim crvenu kupolu, koja izviruje, među oronulim kućama. Na njoj se nalazi sat sa rimskim brojevima i zlatnim kazaljkama. Kupola je deo crkve Svetog Spiridona, koji je ujedno i zaštitnik ostrva. On je nazvan čudotvorcem i velikim Svetiteljem jer se smatra da je mnoge na ostrvu izlečio i spasio od raznih epidemija bolesti. Crkva je sagrađena u venecijanskom stilu pre 428 godina, odnosno 1590. godine. Ova crkva na Krfu je pravoslavna crkva, čiju unutrašnjost krase oslikane freske, oltar i poseban izdvojeni deo, u kojem se nalazi kovčeg sa moštima Sv. Spiridona. Njegove mošti se četiri puta godišnje iznose i nose ulicama grada. Muzej azijske umetnosti – Kraljevska palata Zatim dolazimo do azijskog muzeja u kome se nalaze razne kolekcije i eksponati slika, skulptura i porcelana sa Dalekog Istoka. Ova palata sagrađena je 1819. godine u stilu engleskog neoklasicizma, po ideji pukovnika Džordža Vitmora. Nekadašanja palata predstavljala je sedište britanskih guvernera, parlament, kao i letnju rezidenciju grčke kraljevske porodice, dok se u njoj danas nalazi azijski muzej i galerija Opštine grada Krfa. Radno vreme muzeja je od 08:00-20:00h, a cena ulaznice je 6 €. Ispred palate nalazi se predivan vrt, sa malom fontanom i statuom engleskog guvernera Adama Frederikasa. Lokacija muzeja je u centralnom delu grada, kod glavnog trga Spianada i veoma je atrakativna i za fotografisanje, što dokazuju i mladenci koje smo zatekli na fotosešnu. Stara tvrđava Nedaleko od azijskog muzeja, nalazi se stara tvrđava, ona koju smo ugledali sa trajekta. Stara tvrđava je otvorena od 08:00-20:00 h, a ulaz se naplaćuje po ceni od 6 €. Međutim, umesto kupljene karte, možete da se počastite sladoledom, jer je posle 19:30 h ulaz u tvrđavu besplatan. Odmah po ulasku u trđavu prelazimo preko nekadašnjeg pokretnog mosta, ispod kojeg je kanal, koji razdvaja tvrđavu od gradskog trga. Ona je služila kao utočište od neprijatelja, ali i od mnogih zaraznih bolesti. Smatra se da su za njenu izgradnju bili zaslužni Vizantijci u 10. veku. Danas, unutar zidina Stare tvrđave nalazi se gradska biblioteka, muzička akademija, stari topovi i katapult koji su branili grad i crkva Svetog Đorđa. Ispred ove crkve je veliki otvoren prostor u kome se tokom godine održavaju razni muzički koncerti i festivali. Kada smo je mi obilazili u toku je bila priprema i generalna proba za jednu grčku operu. Na samom vrhu tvrđave nalazi se svetionik i predivan pogled koji se pruža na stari grad, luku i ostrvo Vido. Restorani i hrana Svaki ćošak ovog grada izgleda kao razglednica, koji je pažljivo uređen, a prostor pametno iskorišćen. U veoma malim prostorijama smeštene su lokalne prodavnice sa suvenirima. Prodavci su vrlo prijatni, nasmejani i voljni da sa vama razgovaraju. Restorani su takođe maleni, sa svega nekoliko stolova koji čine baštu ispred lokala. Većina od njih imaju u ponudi tradicionalna grčka jela i razne sprecijalitete, ali i razne vrste pasti, pica, salata kao i deserta. Što više zalazimo u centralni deo grada, cena suvenira, ali hrane i pića je skuplja. Ručak ili večera koštaće vas 9 – 20€, zavisi od porudžbine. Međutim, ono što se sigurno u Grčkoj ne preskače, jeste giros. Ako ste veliki ljubitelji ovog grčkog specijaliteta, obavezno ga probajte u restoranima na glavnom trgu, čija je cena oko 10€, ili u restoranima koji se nalaze van centra, gde je cena duplo manja, oko 4-5€. Kada su u pitanju deserti i poslastice, najveće oduševljenje bile su mini krofne prelivene kremom, kod šarmantnog gospodina, čija se tezga šarenila, od šećerne vune, kokica, krofnica pa do pečenog kukuruza. Po ceni od 2 € uživala sam u svakom zalogaju ovih kaloričnih loptica. U ovom gradu možete posetiti i Novu tvrđavu, zgradu starog univerziteta “Akademiju”, obići ostale crkve koje grad ima ili otići na izlet na ostrvo Vido. Ostrvo Krf ali i njena prestonica nudi puno sadržaja i mesta za obilazak, a one koje su po vama najviše primamljive svakako ne bi trebalo da propustite, a ja se nadam se da sam vam u tom izboru pomogla. Marija Jović Marija je diplomirani novinar na Fakultetu političkih nauka. Ako vam se ovaj tekst o Krfu dopao, još zanimljivih priča sa Marijinih putovanja možete pronaći na njenom blogu Marija In Wonderland. Pridružite nam se i pratite važne i korisne info iz Grčke! Grčka Info na Instagramu - uživajte u lepotama Grčke Facebook grupa "Grčka Info" - pitajte druge turiste i diskutujte o Grčkoj Viber grupa "Grčka Info" - budite informisani Viber grupa "Grčka Info smeštaj" - pratite najbolje ponude smeštaja
Opširnije
21.04.2018.
Utisci sa letovanja: Paralija - paradajz turizam?
Grčka je za nas uvek predstavljala zemlju snova. To je zemlja sa najlepšim plažama, dobroćudnim ljudima, purpurnim zalascima sunca, tavernama sa divnom grčkom muzikom, borovim šumama i maslinjacima. A toliko lokacija postoji da ne možete da je obiđete ni da svake godine letujete tamo do kraja života. Od toliko lokacija, zašto smo se mi, šest drugarica, opredelile baš za Paraliju? Pošto smo pre dve godine letovale u Haniotiju, a pola ekipe je i godine pre toga bilo smešteno na Sitoniji, odlučile smo da se prošle godine odmaknemo od Halkidikija. Doduše, posle mnogo predloga, nismo otišle mnogo daleko. Odluka je pala na Paraliju. Kako? Pa dosta je uticao na to jedan tekst koji sam pročitala na ovom sajtu koji je opisivao živost mesta i mogućnost izleta. Doduše, naša drugarica Daca je predlagala mnogobrojna ostrva, poput Tasosa ili Lefkade, ali to nam nije odgovaralo iz više razloga. Prvo ko je još video da šest devojaka ide na prelepo ostrvo bez auta kojim bi ga obišle, a drugo, ta ostrva su poznata po tome da nema mnogo diskoteka i izlazaka, pa smo pretpostavljale da bi nam tamo bilo dosadno. Ta ostrva su ipak za parove koji žele romantični odmor, bez buke i gužve, kao i za porodice. U suštini Grčka ima ponudu za svakog, samo je pitanje šta od letovanja želite. Mi smo htele lepe plaže da možemo preko dana da se okupamo, a uveče diskoteke da možemo da izađemo. Mislile smo da je to ono što Paralija nudi, jer su nam je tako ljudi opisivali. Osim toga htele smo da obiđemo Meteore, koji su lako dostupni iz Olimpijske regije, kao i da se popnemo na Olimp. Uglavnom, želele smo aktivan „odmor“. Iz organizacijskih razloga, pola ekipe je kupilo aranžman preko agencije, i doputovalo autobusom iz Srbije, dok je druga polovina stigla avionom, a smeštaj bukirala preko sajta Booking.com. Na izlete smo išle sve zajedno preko naše agencije preko koje smo i uzele aranžman. Prvi dani u Paraliji Tako smo i stigle u Paraliju, i srećne se uputile ka moru da se okupamo u čistoj slanoj vodi. Međutim, nije baš da smo se oduševile. Nije bila čista uopšte. A ni slana. Štaviše, bila je puna trave koja je plutala po vodi duž čitave obale, i koju su talasi nanosili na obalu pa si morao da preskočiš travu da bi ušao u more puno, pogodite čega? Još trave! A i po koje meduze. Gužva nam nije smetala koliko nam je smetala, moram da ponovim još jednom, TRAVA. Tako da što se kupanja tiče, lično mogu na prste da nabrojim koliko sam puta ušla u vodu. Neke drugarice su bile hrabrije, pa su uprkos prljavštini redovno plivale jutarnje i popodnevne ture. Ja sam se zadržala na sunčanju i ispijanju frapea. I slikanju. Međutim, kao da nam nije bilo dovoljno razočarenja u startu, drugog dana od dolaska počela je da pada kiša, koja nije prestala da pada dva dana. Toliko je bilo hladno u sred jula da smo morale da dva dana nosimo jakne i patike. Naša Sanja je imala samo japanke, pa je morala u šoping po patike, jer je voda tekla svuda po ulicama, kao u Srbiji u sred novembra. Ali, ono što Sanja nije očekivala je da će se u šopingu zadržati nekoliko sati, i da će osim patika kupiti i nekoliko haljina, par majica, cipele, naočare za sunce i torbu za plažu. Kada smo pronašle Sanju posle tih nekoliko sati da bismo išle na ručak, shvatile smo da Paralija zaista ima svašta da ponudi kada je šoping u pitanju. Toliko da smo se na kraju cenjkale, i kupile prave 3 zimske šubare za 50 evra. Pored ostalog naravno. A šopingu nije odolela ni Mia, koja inače ne troši mnogo para na garderobu, ali je nakon par dana zvala da joj ponesemo iz sobe još para, jer je sve potrošila na garderobu na putu do plaže. To je caka, ne nosite puno novca sa sobom, jer ćete potrošiti sve na putu do plaže, i onda nećete imati za frape i giros. Elem, odmah po dolasku smo uplatile tri izleta, i to nas je ukupno koštalo 50 evra. A išle smo na Skijatos, Meteore i Olimp. Sve je bolje od sedenja u Paraliji gde lije kiša, a vi sedite u sobi i na telefonu gledate drugi deo filma Zone Zamfirsko, tzv. „Vrati se Zone“! Izlet iz Paralije na Skijatos U stvari, naše letovanje je tog trenutka i počelo. Tog dana smo ustale u 5 ujutru da bismo išle na Skijatos, i tog dana je prestala da pada kiša. Izlet može biti malo naporan, ali je u suštini jako lep. Prvo smo putovale autobusom do jedne luke gde smo se ukrcale na brod, na putovanje koje je trajalo oko 2 i po sata i koje nije bilo dosadno, jer su se Grci potrudili da nas zabave. Zajedno smo igrali sirtaki i druge grčke igre, ali i rumunsko i srpsko kolo, jer je na brodu bilo dosta turista iz Rumunije i Srbije. Na kraju je čak bilo i prosidbe, gde je par iz Rumunije ozvaničio svoju vezu. A starija Grkinja, puna energije, je svima poslužila Metaksu. Tako smo stigli na plažu Kukunaries, na kojoj je sniman films o Džemsu Bondu, tačnije scena kada Ursula Andres izlazi iz vode sa noževima opasanim oko struka. Plaža je zaista divna, sa zlatnim peskom, i čistom vodom, idealno mesto za kupanje i uživanje. Moja ekipa je poznata po tome da obožava da se slika, tako da smo se većinu vremena slikale u raznim pozama, sa selfi stikom i bez. I na kraju se najzad i okupale, iako je voda bila hladnija zbog kiše. Činilo nam se da smo kratko bili na toj plaži, pa smo se požalile našem vodiču zašto nismo ostali duže, na šta nam je duhovito odgovorio da smo imale za kupanje oko dva i po sata, nije on kriv što smo se sat i po slikale. Sad, but true! Na plažu Lalaria brod nije išao, a ona je bila još lepša. Zapravo, tamo je sniman film „Plava laguna“, pa možete samo zamisliti tu lepotu. Nakon toga smo obišli grad Skijatos, koji je zaista veličanstven, sa belim kućicama i plavim prozorima. Pored obale se nalazi pregršt tradicionalnih taverni, a svakog časa se iskrcavaju turisti iz mnogobrojnih brodova koji pristižu. Cene su skuplje nego u Paraliji, što je i logično. Koliko para, toliko i muzike! U povratku smo uživali u zalasku sunca, tirkiznom horizontu koji se prostirao ispred nas, kao i u pogledu na delfine i galebove koji su leteli oko našeg broda. Na sve to dodajte još grčke muzike, i igara koje je spremila vatrena starija Grkinja sa mladim saradnicima. Zaista nezaboravno iskustvo. Sledećeg dana smo se opet kupale u travi, pa ručak u taverni gde je hrana odlična i povoljna, mada se Mia bunila, jer u pileću supu stavljaju pirinač. Meni se dopala i supa. A najviše mi se dopao giros u Giromaniji preko puta crkve Svete Petke, kao i Cezar salata u koju stavljaju paradajz. Znam, sad ćete reći da u Cezar ne ide paradajz, ali verujte mi na reč da je bio vrhunski, imao je i miris i ukus paradajza. Možda sam u stvari bila toliko oduševljena zato što većina nas živi u jednom evropskom gradu gde paradajz nema miris i ima ukus plastike. U svakom slučaju probajte! Izlet iz Paralije na Olimp Sutradan je usledio izlet na Olimp. Poludnevni izlet, gde smo obišli dva manastira i Zevsovo kupatilo, mesto gde se Zevs krio od Here i gde je odlazio da se sastaje i kupa sa nimfama, svojim ljubavnicama. Iako je voda tamo izuzetno hladna, jer je izvorska planinska, par lokalnih dečaka je skakalo u vodu sa visine od 5 i više metara. I to je bio jedan od prizora koje treba videti. Preporučujem i ovaj izlet, kao i maslinovo ulje iz manastira Svetog Dionisija. Noćni život u Paraliji Te večeri smo izašle u jednu diskoteku gde je bila domaća i strana muzika, a gde pretežno izlaze Srbi, pa je upravo tu bio organizovan izlazak grupe srpskih tinejdžera. Sjajno smo se provele, iako su klinci skidali majice i skakali po glavnom podijumu. Ipak su dve naše drugarice bile zvezde večeri, jer su na podijumu napravile najbolju atmosferu. Zaključak večeri je bio, nije važno gde si, važno je sa kim si. Odnosno, gde smo mi, tu je zabava. Sledećeg dana smo pešačile pola sata do Savva Beach Bar-a, koji se nalazio na Olimpic beach-u. Tamo smo se uputile jer smo upoznale Savu, vlasnika tog bara i hotela, koji je jako duhovit, pa vam zabave neće faliti. Faliće vam samo čiste vode, jer iako smo pokušale, nismo uspele da pobegnemo od trave. Dok su neki duhoviti momci koji su pokušavali da igraju odbojku u vodi, uzeli travu i stavili je sebi na glavu i ramena, pa su nastavili igru. Izgledali su kao morska čudovišta. A onda smo opet izašle u grad. Ko traži pravi provod može ga naći u diskoteci Gold, kao i u Kalderi na obali mora. Izlet na Meteore Sledećeg dana smo išle na dugo očekivan izlet na Meteore. Ako do sada niste imali priliku, obavezno idite. To je jedno nestvarno iskustvo, jer su Meteori toliko veličanstveni da nećete biti samo očarani nego ćete se sigurno ponovo tamo vratiti. Naš vodič nam je dočarao utisak, i objasnio kako je sve to nastalo i koliko je godina bilo potrebno da se izgradnja manastira završi. Sama priča o Meterima je neverovatna kao i sam prizor. Zaista predivan dan! Kada sumiram sve utiske, bilo je ovo zaista jedno uzbudljivo letovanje. Ko traži aktivan odmor, ovde ga svakako može naći. Ali, mislim da mi Paralija nije na listi mesta gde bih volela da letujem ponovo, iz prostog razloga jer na moru želim čistu vodu bez meduza i trave gde mogu da plivam. Sve ostalo je po mom mišljenju bilo u redu. A za ono što kažu da je to paradajz turizam sa gomilom Srba na svakom koraku, pa naravno da ih ima, ali to kako ćete vi provesti vaše letovanje je samo na vama. Mi njih niti smo primećivale, niti su nam smetali. Paradajz turizam ili ne, svratite ipak na paradajz iz Paralije, makar kad ste u prolazu, nećete se pokajati! (Zbog anonimnosti imena aktera u tekstu su promenjena) Vesna Špirić
Opširnije.jpg)
25.01.2018.
Utisci sa letovanja: Moja preporuka za Siviri
Pratim vašu FB stranicu stalno pa bih želela da podelim i ja iskustvo o mestu o kom se malo pisalo do sada. Bili smo na letovanju u mestu Siviri, najlepšem i najmanjem mestu kako ga mnogi zovu na Kasandri (Halkidiki). Nalazi se na 95 km od Soluna i novim autoputem na Kasandri se jako brzo stiže. Kod Kalitee se skrene desno. Prvo moram reći da je perfektno čista plaža i kristalno more. Možete uživati u ribicama koje plivaju oko vas. Na plaži sam videla svega jedan opušak od cigarete. Jako malo ljudi na plaži, dosta mesta sa ležaljkama. Sitan pesak i poneki sitan kamičak. Mesto je po mom mišljenju jako specifično zbog kanala koji protiče i po kom plivaju patkice, kornjače, a gde se uluva u more ima i rakova. Što se tiče hrane dosta je skuplja u poređenju sa drugim mestima: giros 3.5 eur, porodična pica 15 eur, sladoled 2 eur. U mestu postoje dve prodavnice, a market Masutis je udaljen 10 min hoda do magistrale. Postoji jedan riblji restoran pored mora u kome će Vas konobari prevariti o veličini porcije, jer vam kažu gramažu željene hrane, a ono što dobijete nikako ne odgovara opisu. U centru se nalazi mala zabava za decu, a moja zamerka je da u mestu gde letuju porodice nema nijedan park. U ponudi imate više poslastičarnica. U jednom delu mesta, desno od mostića i kanala su izgrađeni luksuzni hoteli, a u drugom delu manje vile i ribarske kućice. Šetaliste uz more je veliko. Dan traje do 21h, a zalazak sunca je poseban doživljaj. Iz minuta u minut sunce menja položaj. U mestu postoje dve prodavnice igračaka koje su iz Jumba i cene su troduplo veće. Jako malo Srba ima, uglavno letuju Makedonci i Bugari koji su jako ljubazni. Grci po prodavnicama, pekari, mesari ne govore srpski jezik. Ako želite mir, čisto more i plažu, što je najbitnije za porodični odmor, moja preporuka je svakako Siviri. Aleksandra Jovanović
Opširnije
13.01.2018.
Utisci sa letovanja: Vrahos i Parga - pet dana odmora i pet dana umora
Na letovanje smo išli krajem juna, koji je moj omiljeni termin za odmor pre velikih vrućina i gužve. Ove godine smo rešili da odmor provedemo delom u Vrahosu, a delom u Pargi. Pet dana da se odmorimo, a drugih pet da se umorimo, mada smo na kraju shvatili da bi bolje bilo da smo obrnuli redosled. Smeštaj smo organizovali u sopstvenoj režiji. Na putovanja obično idemo kolima dobro pripremljeni za sve zanimljivosti koje možemo da obiđemo usput i u blizini mesta boravka, pa je tako bilo i ovaj put. Poučeni iskustvom od prošle godine kad smo na Lefkadu išli direktno, ove godine smo se odlučili da prespavamo negde usput i pri odlasku i pri povratku. Pauzu sa noćenjem smo pravili u malom mestu Halkidona na nekih tridesetak kilometara od Soluna. Ovo seoce nema nešto posebno da ponudi (osim odličnog hotela sa bazenom), ali je rezervisano sa ciljem da obiđemo Pelu, rodno mesto Aleksandra Velikog. Arheološko nalazište u Peli nije posebno interesantno. Osim nekoliko stubova i par vrlo lepih mozaika, nema mnogo šta da se vidi iako se prostire na velikoj površini. Ono što je vredno obilaska jeste arheološki muzej za koji vam, ako vas takve stvari interesuju, treba par sati. Muzej se nalazi u moderno konstruisanoj zgradi i prepun je eksponata iz vremena procvata makedonske države: zlatnog i drugog nakita, oružja i oruđa, posuđa, ostataka građevina iz carske palate i sl. Ako se nađete u ovom delu Grčke i volite njihovu istoriju, toplo preporučujem da obiđete i Verginu (u koju smo svraćali na nekom od prethodnih letovanja), makedonsku prestonicu pre Pele gde možete videti spektakularne carske grobnice. Smatra se da je u jednoj od njih sahranjen i sam Filip Makedonski, Aleksandrov otac. Palata se trenutno iskopava, a onako preko ograde možete videti amfiteatar u kome je ubijen Filip (možda se neko seća scene iz filma Aleksandar). Na putu iz Halkidone ka Jonskom moru svratili smo u grad Verija koji me je oduševilo svojom živošću koju nisam očekivala u mestu u unutrašnjosti radni dan oko podne. Pet dana u Vrahosu Prvih pet dana smo proveli u Vrahosu, letovalištu u blizini Parge, koje postaje popularno među našim turistima kojih je pored Makedonaca najviše. Ka mestu se spušta sa magistrale Igumenica-Preveza kroz šumu četinara, čiji miris se oseti i pored mora. Nalazi se na prelepoj, nekoliko kilometara dugačkoj, peščanoj plaži sa barovima i restoranima, ali i slobodnim delovima gde možete da stavite svoj plažni mobilijar. Nama je svakako odgovarala i varijanta da za poručeno piće dobijemo ležaljke i suncobran besplatno. U periodu kada smo mi bili nije bilo gužve, tako da smo uvek mogli da pronađemo parče plaže samo za sebe. U nekim komentarima sam pre odlaska čitala da na plaži mogu da budu visoki talasi, ali za vreme našeg boravka ih nije bilo. Smeštaj je bio odličan, a pogled sa terase neprocenjiv. Verujem da je u Vrahosu tako u svim objektima, s obzirom na to da su poprilično novi i praktično na obali. U mestu postoji nekoliko prodavnica, par pekara, klasični restorani i restorani sa brzom hranom. Cene su standardne za letovališta tog tipa (a kako ovo pišem sa distancom od nekoliko meseci, cena se svakako i ne sećam ).Vrahos toplo preporučujem roditeljima sa malom decom i ljudima željnog pravog odmora - sunčanja i plivanja, bez pešačenja do plaže (postoje samo dva–tri reda kuća uz plažu, tako da god da ste, ne treba vam možda minut, dva da se spustite do mora). Ovaj deo odmora smo manje-više proveli u izležavanju ispod suncobrana i brčkanju. Jedini izlet koji smo napravili bio je odlazak do nalazišta Kassopi i spomenika Zalongo koji se nalaze jedan naspram drugoga, a na nekih tridesetak kilometara udaljenosti od Vrahosa. Malo smo se pomučili da ih nađemo, jer smo krenuli nepripremljeni, a putokaza nema. Nalazište je veliko, ne nešto specijalno sređeno, ali vredno dolaska. Obiluje ostacima različitih građevina, ima čak dva amfiteatra, ali bih laički rekla da nije baš od neke velike važnosti. Sa pojedinih mesta se pruža spektakularan pogled na Lefkadu i plavetnilo Jonskog mora. Ono što je nama bilo interesantnije jeste ogroman spomenik - skulptura posvećen istorijskom događaju iz XIX veka kada su tamošnje žene bežeći pred najezdom Turaka izvršile grupno samoubistvo skočivši u provaliju zajedno sa svojom decom. U podnožju brdašceta-stene na kome se nalazi spomenik je crkva, ali put do samog spomenika koji tu kreće nije baš naivan. U pitanju je staza koja vodi uz kamenjar, malo nezgodna na letnjoj žegi. Nije opasna što se tiče samog uspinjanja, ali smo naišli na par zmija što je meni koja ne voli ni na slici da ih vidi bilo poprilično strašno. Ali sve to vredi, jer je sam spomenik veličanstven, a pogled koji se odozgo spušta impresivan. Ako se upustite u ovu avanturu, preporučujem da ne zaboravite da ponesete sa sobom vodu i sunčane naočare, jer na letnjem suncu od belasanja mermera (ili nekog belog kamena, šta znam) oči zabole. Pet dana u Pargi Druga polovina odmora je bila dosta dinamična. Došli smo iz mirnog Vrahosa u preživahnu Pargu. Prvi dan nisam znala šta me je snašlo. Uskim uličicama, iako je još bio jun, nije moglo da se prođe od ljudi. Za Pargu je vrlo bitno, ako hoćete da je osetite, da nađete smeštaj u samom jezgru. U tom slučaju ćete obično imati problem sa parkingom. Mi smo srećom našli jeftin hotelčić na odličnoj poziciji, sa improvizovanim, ali privatnim parkingom gde smo uvek imali svoje mesto. Smeštaj je bio poprilično socijalan, nas je podsećao na ona opštinska odmarališta u CG, ali su domaćini bili toliko prijatni i gostoljubivi, a pozicija savršena, da nam to nije smetalo. Parga je sama po sebi čarobna, šarmantna, prelepa, ne znam koji adekvatniji epitet da joj dodelim. Ali po mom mišnjenju nije za one sa decom i za one koji hoće da odmore i od gužve i od ljudi, jer je tamo toga na pretek. Ja sam najviše uživala u šetnji sporednim uličicama, gde nema mnogo sveta, a koje izađu na neko novo mesto koje još niste otkrili. Išli smo na Lihnos i Valtos plaže gde se ležaljke i suncobrani naplaćuju nezavisno od pića koje naručite, na gradske Krioneri i Piso Krioneri ne (ostavile su mi utisak skučenosti, ali verujem da su dobro rešenje za one bez kola ). I Lihnos i Valtos su prostrane, sređene plaže sa svim onim elementima koji se od jedne plaže očekuju. Iz Parge možete ići na razne izlete. Mi nismo ljubitelji krstarenja, tako da smo jedan dan proveli u obilasku Nekromantiona-svetilišta koje vodi u podzemni svet (podzemna prostorija za koju postoji legenda da ako dovoljno dugo tamo sedite sami, čujete krv kako vam struji kroz vene), dvosatnom kajaku na mitskoj reci Aheron (do ušća u more) - bezbedan za totalne neznalice za ovaj sport, a koji vodi Grk Minas (pri upoznavanju kaže: "Minas – kao Minas kafa") koji savršeno govori srpski, jer je studirao u Beogradu. Ostatak dana smo proveli na pešćanoj plaži u mestu Amudia, sa kristalnočistom vodom, savršeno sitnim peskom i dugim, možda i predugim plićakom. Ono što bih svim posetiocima Parge preporučila jeste da jedan dan ustanu malo ranije, prošetaju po pustim uličicama Parge, jer je tada najlepša, a svoj pohod završe prvom jutarnjom kaficom u kafiću na tvrđavi dok slušaju pričice i buđenje grada. Osećaj je fenomenalan. Takođe, preporučujem da posetite i dobro očuvanu Ali pašinu tvrđavu u brdima iznad grada do koje možete kolima, ali i turističkim vozićem. Još je najbolje ako odete kolima, pa se priključite turi i čujete i neke zanimljivosti, kao što smo mi uradili. U samoj tvrđavi je lepo sesti i odmoriti na kamenim sećijama u hladovini. Sa vrha se pruža pogled na Pargu, mislim možda čak i na Krf, ili su to bili Paksos i Antipaksos... A u povratku obavezno pićence u selu Anthusa. Nažalost, svakom odmoru brzo dođe kraj, pa je i ovom našem. U povratku smo svratili do Janjine na baklavu, Mecova na njihovu jagnjetinu i domaće testenine, kao i neizostavno noćenje u Dojranu. O tome neki drugi put. Jelena Petrović Pridružite nam se i pratite važne i korisne info iz Grčke! Grčka Info na Instagramu - uživajte u lepotama Grčke Facebook grupa "Grčka Info" - pitajte druge turiste i diskutujte o Grčkoj Viber grupa "Grčka Info" - budite informisani Viber grupa "Grčka Info smeštaj" - pratite najbolje ponude smeštaja
Opširnije
30.06.2025.
Obilazak Kefalonije i najlepših plaža bez automobila... Milan Radojković
Lokalni autobusi voze na skoro sve top lokacije na ostrvu Kefalonija, samo se treba iscimati do Argostolija, jer je većina polazaka odatle. Uzmete lepo red vožnje za tu nedelju, za sve što je nejasno dobijete ljubazan odgovor i objašnjenje, zavalite se u čist, nov, klimatizovan autobus i pravac Fiskardo, Assos, Sami, Mirtos, Lixuri (pa na Xi), Melisani, Antisamos... Ma skoro gde god da vam padne napamet možete busom. Negde idete direktno, negde presedate, ali sve je pristojno organizovano i za svaku atrakciju možete da odvojite otprilike par sati (zavisno od polazaka/dolazaka). Najveći problem je što većina polazaka ide iz Argostolija, a ne iz Lasija, pa imate još dodatni trošak taksija i gubite još pola sata. Iz Argostolija imate linije za skoro svaku lokaciju na ostrvu. Najčešće vas voze do većih mesta u blizini plaža, a od njih vas preuzima mini-bus koji vas spusta na plaže. Obično imate par polazaka prepodne i jedan povratak popodne i taman 2-3 sata da uživate na plaži. Stigli smo da obiđemo Melisani, Fiskardo, Assos, Mirtos, Xi, Antisamos, Sami... Uz put i nekoliko simpatičnih malih mesta poput Divarate, gde često imate presedanja. Najbitnije je da se uzmu aktuelni redovi vožnje, pošto se menjaju sezonski. Ovako organizovani izleti vas koštaju 2 do 3 puta manje od onih koje vam agencije nude tamo. Taksi služba je jako korektna: voze od Lasija do Argostolija po ceni autobuske karte, ali isključivo crveni taksi. Oni dođu kao neka gradska taksi sluzba u Lasiju i Argostoliju. Možete takođe da iz Samija uzmete taksi da vas odveze do Melisanija, pa odatle na Antisamos npr: dobićete 4-5 sati za jednu od najlepših plaža na ostrvu. Sa Antisamosa imate povratak busom, opušteno... Sve mora lepo da se isplanira, polasci, presedanja, i posle toga nema problema. Većina linija prolazi kroz Sami ili Divaratu, gde najčešće imate presedanja. Divarata je par km od Mirtosa, Sami je blizu Antisamosa, Melisanija, Agia Efimije, itd, itd. U povratku sa izleta prošetate Argostolijem, svratite na ooooogromnu baklavu negde (ja nigde ne jedoh veće i slađe), i iskoristite da se snabdete voćem, povrćem ili ribom. Ko je rekao da se začas stiže od Lasija do Argostolija pešaka-malko je ipak preterao. Možda jednom i prošetate, ali verujte mi-treba vam bus ili taksi, predaleko je. Najskuplja karta koju smo platili bila je do Fiskarda, mislim oko 6.5 evra u jednom pravcu, ali ipak je to vožnja preko celog ostrva. Inače, naravno da je lakše i jeftinije da se rentiraju kola, ali Kefa nije mesto za neiskusne vozače. Od nas četvoro na letovanju troje smo (neiskusni) vozači i zajednički komentar je bio "Hvala bogu da nismo rentirali kola". Putevi su dobro održavani, ali uski i strmi tako da negde 3 km bus prelazi za 20 minuta. Neiskusnom vozaču bi bila jako naporna vožnja, rizik da ne spominjem. Mini bus je svuda 1.5 evrića. Uvek je tempiran tako da čeka dolazak glavnog prevoza, tako da se preseda odmah i nastavlja. Da ilustrujem (za četvoro dajem primer): od Lasija do Argostolija taksi 6 evra, dakle 1.5 evra po čoveku, možete i busom, isto 1.5 evra karta. Od Argostolija do Divarate 4 evra, i još 1.5 evra minibus do Mirtosa. Zbirno 7 evra u jednom pravcu. Dakle, 14 ukupno po čoveku ceo izlet. Organizovani izlet preko agencija za Mirtos najjeftiniji je preko 30 evra i imate jako malo vremena za kupanje, dok busom ako odete imate skoro 3 sata. Drugi primer: direktan bus do Fiskarda je 6.4 evra, imate tamo preko 2 sata do povratka što je sasvim dovoljno. Ili izlet na Xi plažu, trajekt do Lixurija imate iz Argostolija na po pola sata (2.7e), iz Lixurija vas lokalni bus za 1.5e vozi na Xi, imate gomilu vremena za plažu i povratak u 17h. Skoro celo ostrvo je pokriveno autobuskim linijama, samo, ponavljam, treba dobra organizacija. Srećom su nam žene bile opravne za organizaciju, od muških tu slaba vajda. Mi bi seli u prvi bus koji naleti i verovatno zakasnili za svaki drugi polazak. Milan Radojković Tražite smeštaj u Grčkoj? Popularne kategorije smeštaja • Kompletna ponuda smeštaja u Grčkoj • Smeštaj sa sniženim cenama • Smeštaj na plaži • Pet-friendly smeštaj • Smeštaj sa doručkom | Sa polupansionom Najtraženije destinacije • Lefkada | Kefalonija | Tasos • Centralni Halkidiki • Kasandra | Sitonija | Atos • Vrahos | Parga | Krf • Olimpska regija | Solunska regija Nemate vremena da tražite? Pišite nam na info@grckainfo.com – predložićemo smeštaj baš po vašim željama. Internet bez traženja poslovnica • Kupite eSIM internet paket za Grčku i još 250 zemalja – aktivan odmah po ulasku u zemlju Budite u toku • Pridružite se našoj Viber grupi – live info sa granica i upozorenja • Viber kanal za smeštaj – najbolje ponude smeštaja direktno na telefon
Opširnije.jpg)
07.08.2017.
Utisci sa letovanja: Ostrvo Samos
Samos je prelepo i posebno ostrvo koje vredi posetiti iz mnogo razloga. Smešteni smo bili u Potokakiju, malom selu blizu Pitagorija. Mesto je malo i osim par tavernica koje rade do ranih večernjih sati nema ništa drugo. Za razliku od Potokakija, Pitagorio je veliko mesto u kome ima puno barova, kafića, taverni, restorana veliko šetalište i prelepo je kako uveče, tako i preko dana. Plaže u blizini ova dva mesta su šljunkovite sa kristalno čistom, ali ledeno hladnom vodom. Voda je u pojedinim trenucima tako hladna, da je nemoguće kupati se. Inače na Samosu postoje plaže na kojima je voda izrazito hladna, i plaže na kojima je voda topla. Za obilazak ostrva preporuka je rent a car, jer su autobuske linije loše. Cena rent a cara je od 25 e pa naviše, zavisi od broja dana i od automobila. U blizini Karlovasija, grada na severnoj strani ostrva, nalaze se tri prelepe plaže i na sve tri je voda hladna i šljunkovite su. Potami plaža ima oblik laste i šljunkovita je. Iznad nje se nalazi mala crkvica posvećena Sv. Nikoli sa koje se pluža fantastičan pogled na plažu. U produžetku Potami plaže put vodi do ostale dve plaže Mikro Šejtani i Megalo Šejtani. Ne može se ići kolima. Put je veoma loš i naporan, kozija stazica kroz šumu i preko stena, nije baš ni obeleženo najbolje. Do Mikro Šejtani plaže potrebno je najmanje 45 minuta pešačenja i još 30 do Makro Šejtani plaže. Plaže su divlje i neuredjene pa preporučujem da se ponese dosta vode. Na Mikro Šejtani plaži je nezgodno kupati se kad su talasi, zbog stena. U blizini Karlovasija nalazi se i vodopad. Put do vodopada vodi kroz šumu i poslednji deo puta su drvene, veoma strme stepenice (nije bas prijatno penjati se). Na vrhu postoji i restoran. Gradić koji definitvno treba posetiti je Kokari. Grad ima tri svoje plaže koje ga okružuju. Sve su šljunkovite i voda je hladna. Grad ima puno malih restorana, taverni, barova, mnogo lepih kuća, prelepo šetalište, svaka ulica je priča za sebe, u večernjim satima izgleda čarobno. Ponekad se desi da se na plaži u Kokariju pojavi foka koja je veoma druželjubiva. Izmedju Kokarija i glavnog grada Samosa (Vatija) nalaze se plaže Tsamadu, Lemonakia i Tsambu. Sve tri plaže imaju kristalno čistu, smaragdno zelenu boju, šljunkovite su, do njih se jednostavno dolazi kolima, uredjene su. Ono što im je mana je hladna voda. Severno od glavnog grada Samosa na nekih 15 minuta voznje nalazi se plaža Livadaki. To je, po meni, najlepša plaža na ostrvu. Plaža se nalazi u malom zalivu, peščana je, uredjena, voda je veoma topla i plitko je, tako da je odlična za porodice sa decom. Definitivno je vredi posetiti. U tom delu ostrva nalazi se i plaža Murtzia.Vodič možda neće da spomene ovu plažu, ali definitivno je treba obići. Plaža je divlja sa smaragdno zelenom bojom mora i ono što je bitno - voda je topla. Istočno od Pitagorija nalazi se još jedna plaža sa toplom vodom koja je pogodna za decu. Peščana je i voda je topla i veoma plitka. U tom delu je i ostrvo najbliže Turskoj, možda na nekih 1-2 nalazi se obala Male Azije. Plaža je uređena. Zapadno od Pitagorija nalazi se još jedna plaža istog imena Psili Amos, u blizini mesta Marathokampos. Istih je karakteristika, kao i prva, samo što je po meni lepša, veća i ima manje gužve. Voda je takođe topla. Mesto Marathokampos ima veoma lepu plažu, jedina mana je to što je i tu voda hladna. U tom delu ostrva bih preporučila jos plažu Limnionas, sa toplom vodom. Na Samosu postoji još puno malih plaža i zaliva na kojima je voda uglavnom hladna. Putevi na Samosu su dobri, uglavnom vode preko veoma visokih planina, tako da ponekad i nije baš jednostavno voziti. Ono što može da se primeti su manastiri, kojih ima bas puno i svaki od njih je na neki svoj način poseban i vredi ih obići. Po predanju na ostrvu je rođena boginja Hera. U blizini Potokakija nalazi se hram boginje Here (Ierion) i mesto na kom se ona, po predanju rodila.Od hrama je ostalo veoma malo. Na brdu iznad Pitagorija nalazi se tunel Efpalinio sagrađen za vreme vladavine Polikrata, dug 2,5 km koji je od ove godine otvoren za turiste. U samom Pitagoriju nalazi se muzej. Po predanju na planini iznad mesta Marathokampos nalazi se pećina u kojoj se po predanju Pitagora sakrio bežeći od tiranina Polikrata. Hrana na ostrvu je odlična, kao i vino.Treba probati vino Samena. Sa Samosa je moguće otići na izlet do Kušadasija i za to je potrebno izdvojiti oko 90 e i do ostrva Patmos, na kom je po predanju boravio Jovan Bogoslov. Za to je potrebno izdvojiti oko 70 e. Ostrvo Samos definitivno vredi posetiti. Marija Lazarević
Opširnije.jpg)
06.08.2017.
Utisci sa letovanja: Kefalonija, Lassi... Milan Radojković
Ufffff, Kefalonija, kako poceti, kako zavrsiti, sta reci, a da ne zvuci kao klise? Ajd da pocnem nekako naopako, pa da u startu najurim one za koje Kefalonija nije nikako. Dakle ako hocete ludilo, zezanje, pijancenje do kasnih sati, diskoteke, haos, provod - idite negde drugde. Svi ostali - negde cete se pronaci. Htedoh da pisem u formi nekog putopisa, ali odustao sam brzo od te ideje, nekako je ispalo dosadno, sterilno, ne prenosi duh ostrva nikako. Ajd da probam ovako, ko bi, kako i zasto trebao da ide na ostrvo? Ako volite da blejite po ceo dan na gradskoj plazi, mir, suncanje, tisinu - plaza Makris Gialos u Lassiju je najlepsa gradska plaza koju sam do sad video. Velika, cista, sitan pesak, dubina raste postepeno, borovi, palme, topla voda, ima i mesta za svoj suncobran, a mozete i na lezaljku - milina! Kome dosadi Makris, ima jos (najmanje) 4 plaze u Lassiju, svaka lepa na svoj nacin… Ako ste avanturista - na pravom ste mestu, izleti, ronjenje, paraglajding, ekstremni biciklizam, planinarenje, vodeni sportovi, speleologija, za sve ima uslova! Ako ste gurman - uffffff, ima svega i svacega, i dobrog i loseg, treba se dobro raspitati. Ko voli kozje i ovcije sireve jakih ukusa - na pravom je mestu. Odlicno su meze uz zaista odlicno lokalno Robola vino (probali smo ga iz par vinarija i svako je bilo dobro). Kolaci su fantasticni, baklave u poslasticarama i tavernama ogromne, mozda i najbolju u zivotu pojedoh u tavernici kraj mosta u Argostoliju (“mala” kritika za njih, preko dana moze se sesti i naruciti pice ili baklava, dok ce vas uvece bez pardona izbaciti ako ne zelite kompletan obrok. Prilicno neprijatna situacija ako niste unapred upozoreni)… E, da, na Kefaloniji se pravi i odlicno Kraft pivo, Kefalonian beer, ima ga skoro svuda, samo mu je cena po dragstorima prilicno jaka, dok u taverni kosta koliko i bilo koje drugo pivo. Za ljubitelje morske hrane i morskih plodova Kefa je malko “rizicno” mesto sto se tice taverni. Zasto? Orada i brancin su mahom vrlo jeftini, ali su iz ribogojilista, dakle tovljeni. Ko ne zna za bolje- dopasce mu se, ko je ljubitelj prave, divlje morske ribe- nece nikako. O, ima i sveze ulovljene ribe po tavernama, ali je porcija tri put skuplja, pa vi vidite. U nekoj taverni ce vam posluziti fantasticne lignje, a u nekoj poluzive kolutice od lignji. Kad smo vec kod toga, najgora taverna u kojoj sam u zivotu bio je Tsogias u Lassiju, pocev od usluge, preko atmosfere, pa do katastrofalno lose hrane. Jedva prezivesmo onolki paradajz koji trpaju u sve zivo i nezivo. Lignje zive, riba gorka, jedva jestiva jagnjetina spremljena sa paradajzom, salate ko nogama secene i aranzirane (naravno pune paradajza), kefalonijska pita im je djuvec izmedju dve kore, zatrpan (pogadjate) opet paradajzom. Sve nezacinjeno, neslano, RUZNO BRE! … i puno paradajza… Uopste mi nije jasno na koju foru su je englezi rangirali sa skoro 4.5 na TripAdvisor-u, dok Molos iz Assos-a ima ocenu 3, a hrana im je vrhunska. U Molosu pojedoh najukusnijeg oktopoda na zaru u zivotu, pa jos u onakvom ambijentu - uffffff! Sto se mene tice cista desetka! E, da, ko voli sam da spremi ribu - ima finih ribarnica po Argostoliju, lep izbor sveze ribe… Izleti? Mozete kolima, mozete da platite izlet, a bogami mozete (opusteno) da obidjete ostrvo lokalnim autobusom. Tako smo mi uradili i nismo se pokajali. Totalna je dezinformacija da na Kefaloniju ne treba ici ako nemate auto. Lokalni autobusi voze na skoro sve top lokacije na ostrvu, samo se treba iscimati do Argostolija, jer je vecina polazaka odatle. Uzmete lepo red voznje za tu nedelju, za sve sto je nejasno dobijete ljubazan odgovor i objasnjenje, zavalite se u cist, nov, klimatizovan autobus i pravac Fiskardo, Assos, Sami, Mirtos, Lixuri (pa na Xi), Melisani, Antisamos, ma skoro gde god da vam padne napamet mozete busom. Negde idete direktno, negde presedate, ali sve je pristojno organizovano i za svaku atrakciju mozete da odvojite otprilike par sati (zavisno od polazaka/dolazaka). Putevi su u dobrom stanju, ali uski i naporni za voznju, tako da vam se moze desiti da 30 kilometara putujete skoro sat vremena, bilo kolima - bilo busom. Svaka plaza je cista i lepa na svoj nacin, svaki gradic je pun cveca i ima neki svoj sarm, sta god da vam padne napamet da obidjete - ne razmisljajte, vredi ga obici. E, da, i najbitnije, ne dozvolite da vas uplase pricama o visokim cenama na ostrvu. Sve cene po tavernama i marketima su u rangu ostalih letovalista u Grckoj, pa cak i taj cuveni rucak u Fiskardu je svakom pristupacan. Nesto skuplji su jedino organizovani izleti, maslinovo ulje i rent-a-car. I za kraj, da pohvalim agenciju Viva i vilu Angelika u Lassiju, za male pare nas cetvoro smo dobili najbolji smestaj ikad! Odlicno opremljena mezoneta sa dve spavace sobe, 3 (tri) ogromne terase sa fantasticnim pogledom, miris borova, mir, tisina… Ako ikad budete u situaciji da je iznajmite - izaberite bas tu mezonetu, pod uslovom da vam ne smeta malo veca udaljenost od mora (10-15 minuta zahtevnog pesacenja). Lassi je kulturiska mesto, nema pijancenja, galame, nema gomila djubreta, sve je mirno, lepo, cisto, uredjeno i na nivou. Ma cela Kefalonija odise nekim mirom i spokojem, nema guzvi, nema zurbe, sve je lepo, sarmantno, rusticno, sareno, zeleno… Totalno nova prica za mene… i mnogo je prijalo… Milan Radojković Ovde možete pročitati kako je Milan obilazio ostrvo Kefalonija bez automobila.
Opširnije
23.05.2017.
Utisci sa letovanja: Predivno ostrvo Elafonisos
U našoj kući se ne zna ko nosi pantalone, ali se zna ko priča, priča i priča, pa sam tastaturu prepustio mom suvozaču tj. bivšoj devojci tj. suprugi. Reljin suvozač, ili moderno, suvozačica ume da bude i vozač (vozačica), ali tada se sastavi nebo sa zemljom tako da sve vreme dok vozi lije kiša da brisači ne stižu da osuše šoferku. Da, to sam ja Maja. Latih se tastature i sada (ako sam dobro shvatila) treba da vam opišem put do Elafonisosa - ostrva koje pripada Peloponezu. Put kroz Srbiju i Makedoniju redovno obrađuje Alvirović pa ne bih da mu uzimam lebac iz usta. Onaj njegov običaj da nas plaši prolaskom kroz industrijsku zonu Soluna u ovom slučaju dobro dođe, jer se Solun obilazi tako što pratimo putokaze za Atinu. Na put smo krenuli 7. oktobra u 3h posle ponoći. Vreme koje budem pominjala u tekstu će biti po srpskom da ne bih unosila zabunu čitaocima Pred samo putovanje rekoh svome dragom vozaču tj. suprugu da mi nađe gde na putu ima IKEA, jer je to idealno mesto gde može da se popije kafa, potroši neki evro i odmori. Našao je u Larisi, što se uklopalo sa planovima i vremenom za odmor. Najlepše je to što je IKEA vrlo blizu auto-puta i to s desne strane. Stigosmo tako do putokaza Larisa 1, siđosmo s puta, ali IKEA-e nema, nema nikog ni koga bi pitali. Isto se desilo i na isključenjima Larisa 2, Larisa 3 i tek kod Larisa 4 videsmo tablu, konačno ćemo popiti kafu oko 11h (o trošenju evrića za razno razne stvarčice da ne pišem, možda nečija žena vidi pa ste nadrljali). Nastavili smo put dalje prema Kamenoj Vurli, često hvaljenoj od naših turista, da vidimo da li je mesto koje bi odgovaralo našim kriterijumima za letovanje. Stigli smo oko 13h. Zanimljivo mesto sa šljunkovitom plažom, kafićima na plaži i svim ostalim što većina letovališta nudi. Teško za proceniti u oktobru. Posle kratke pauze nastavismo auto-putem ka Atini. Da ne zaboravim, od Soluna do Sparte ima oko 22 naplatne rampe, što bi bilo oko 40 eura putarine. U međuvremenu iskompletiran je auto-put deonicom između Leptokarije i Larise (cenu putarine ne znamo, jer taj deo još nismo overili). Dakle, vozimo tako i iščekujemo da vidimo čuveni Korintski kanal. Sudeći po GPS približili smo se, gledamo kroz prozor nema njega, GPS pokazuje da smo ga prešli a mi ništa videli nismo. Naravno da se ne vidi kada su levo i desno od puta visoki vetrobrani, pa ko želi da vidi kanal mora da siđe sa auto-puta, što smo mi uradili u povratku. Oko 16h smo stigli do zanimljivog mesta za pauzu, Countri Burger. Restoran sa terasom i zanimljivim pogledom, suvenirnicom i benzinskom pumpom. Preporučujemo obavezno zaustavljanje. Toliko nam se dopalo da smo planirali i u povratku da svratimo, ali nismo pronašli kako se iz suprotne trake dolazi do njega. Što se južnije vozite po Grčkoj, to je, razume se, temperatura sve viša i gubi se osećaj da je već uveliko jesen. Isto tako, tamo na jugu Grčke niko ne očekuje srpske turiste pa sa nevericom gledaju u registarsku oznaku SRB. Na poslednjoj naplatnoj rampi, čovek gleda u tablicu i ipak pita odakle smo. Na odgovor da smo iz Srbije, sledeće pitanje je da li smo ORTODKS. Na naš potvrdni odgovor kreće oduševljenje uz mlataranje rukama i neizbežnu konstataciju Srbi - Grci braća (sestre niko ne pominje, što mi je vrlo teško palo). Auto-put postoji do zanimljivog mesta Sparta (da TA Sparta) gde smo stigli oko 19h. Odatle je do pristaništa za trajekt do Elafonisosa ostalo još 120km. Nastavili smo dalje magistralom sa dosta krivina pa spremite desnicu ruku za šaltovanje menjača, osim ako niste ponosni vlasnik auta sa automatikom (kvalitet asfalta odličan, tako da ne brinete za kamenje u bubrezima, ostaće na mestu). Nakon 40-tak km stigli smo u mesto Skala (nije Skala Furka, samo Skala) oko 20h. Tu smo prenoćili u hotelu OAZIS, noćenje sa doručkom, bez rezervacije smo platili 60 evra. Ujutru smo nastavili put sa svraćanjem u LIDL (poslednji na putu, prethodni je bio u Sparti) da se snabdemo mojim omiljenim mlekom za kafu i još po nekim sitnicama, jer nismo znali kako je snabdeveno ostrvo u oktobru. Posle 20-ak km odatle svratismo i na poslednju ŠEL pumpu, jer naš mezimac najviše voli njihovo gorivo VPower. S njim prede kao mače i prijavljuje manju potrošnju. E tu na pumpi pumpadžija pogleda u registarsku tablicu i uputi čuveno pitanje "Odakle ste?". Priča se ponavlja, posle podpitanja da li smo ortodoks i našeg potvrdnog odgovora kreće Srbi-Grci braća, pa tu on ubaci i Ruse da su i oni sa nama braća (sestre i dalje niko ne pominje, na šta sam uložila protest te je usledila ispravka), poče čovek da doziva komšije i decu da vide Srbe (na trenutak pomislih da li treba da izvedem neki performans, možda da zapevam Niška Banja topla voda, ali zbog dobrosusedskih odnosa odustadoh). Konačno nam je naplatio gorivo (nije bilo popusta) i mi nastavismo dalje. Da pojasnim poziciju na putu. Pomenuta benzinska stanica se nalazi na izlasku iz mesta Molaoi, posle nepuna 3km treba skrenuti pod 90 stepeni desno za Neapoli (pravo vodi put do mesta Monemvasia). U nastavku putovanja smo pratili GPS koji nas je odveo najkraćim putem, po njemu i najbržim, do mesta Pappadianika gde zaglavismo na kružnom toku (napravljenom oko crkve) zbog dostavnog vozila parkiranog na sred puta po srpsko-grčkom običaju. Ruku na srce, brzo su reagovali i napravili nam mesto da se provučemo kroz iglene uši. Da vam se ne bi desilo isto pratite putokaze za Neapoli i Elafonisos. Na kraju uskim putem stigosmo do parčenceta obale gde pristaju trajekti za Elafonisos. Karta za kola je 10 evra, a za putnike 1 evro po osobi. Vožnja traje 10-ak minuta. Eto nas u 11h na ostrvu Elafonisos. Smeštaj smo našli zahvaljujući forumu o Elafonisosu u Kalomoira Apartments. Topla preporuka, vlasnici su izuzetno predusretljivi, druželjubivi, (takav doček i tretman nisam imala ni kod nekih članova familije). Rekoše nam da su samo pet puta imali goste iz Sbije zaključno sa nama. Posteljina i peškiri su nam menjani na 5 dana, kuhinja je kompletno opremljena, šporet sa rernom, mućkalica za nes kafu, dve vrste tostera, ketl i sve ostalo što je potrebno. Imaju različite smeštajne jedinice, ali o tome je najbolje videti sa njima. Imaju stranicu na Facebook. Većina turista im je iz Italije tako da većina ostrvljana govori italijanski i engleski jezik. Dakle, možete da psujete do mile volje ali sa osmehom, mada za to nećete imati razloga osim iz navike ili razonode. Na ostrvu su dostupne tri velike plaže, bez prirodne hladovine. Na plaži Simos (računaju kao dve plaže, a na Google Earth pored tačke označene sa Lefki) kod kampa ima suncobrana i ležaljki za koje su nam rekli da se u sezoni naplaćuje korišćenje bez obzira na to da li ste kupili piće u restoranu kampa ili niste. U oktobru je bilo besplatno, a ni restoran nije radio dok je kamp bio otvoren. Kamp je vrlo dobro uređen i imaju i bungalove, za cene nismo pitali, ali se verovatno može izguglati. Video snimak sa plaže Simos možete pogledati ovde. Treća plaža je na suprotnom kraju od prethodno pomenute (na Google Earth blizu tačke označene sa Kato Nisi). Tamo nije bilo ni suncobrana ni ležaljki pa pretpostavljamo da ih izbacuju u sezoni, kada rade kafići (kafići se postavljaju samo u toku sezone, jer su plaže pod zaštitom pa nema stalnih objekata). Veoma je bitno da napomenem da na Elafonisosu postoji samo jedna benzinska stanica, za koju nam rekoše da radi samo do kraja avgusta. To znači da je, za one koji idu kasnije, najbolje da napune rezervoar na kopnu. Na ostrvu imaju zavidan broj restorana, kafića, prodavnica prehrambene robe, imaju i apoteku i ambulantu, nekoliko suvenirnica i meni najdražu prodavnicu vina. Tu smo zaglavili više puta, vina su uglavnom iz Monenvazije, medovača je ostavila veoma dobar utisak na mene (ne znam kakav sam utisak ja ostavljala na ljude okolo posle degustacije). Imaju i med sa ostrva i iz mesta Neapoli, kreme na bazi maslinovog ulja i pčelinjeg voska (izuzetno blagotvorna, izlečih čmičak sa tri mazanja). Roba im nije jeftina, ali uz dobro vino cena se brzo zaboravi (meni najdraža vrsta amnezije). Ovim pisanijem sam potvrdila konstataciju mog dragog supruga da se u našoj kući zna ko samo priča, priča i priča, a vi budite srećni što ne morate da me slušate već samo da pročitate ovaj tekstić. Pozdravljam vas i srećan vam put, ma gde krenuli. Maja :)
Opširnije
04.04.2017.
Utisci sa letovanja: sa decom u Pargi
Moja porodica i ja volimo da letujemo u Grčkoj i da istražujemo nova mesta. Ovaj put izbor je pao na Pargu, mestašce na obali Jonskog mora. Pitate se kako? Suprug i ja smo se složili da bi bilo lepo sa dvoje male dece otići u neko mirno mestašce koje ima šta da ponudi. Dve nespojive stvari reklo bi se: mirno mesto i bogata ponuda ali... tražeći naleteli smo na Pargu. Mestašce sa tri plaže, malim ostrvcetom i prelepom rivom. Ljubav na prvi pogled. No, bilo je više minusa nego pluseva zašto bi ili ne bi trebali otići tamo. Dalek i težak put, udaljenost smeštaja od plaže itd... Ipak, nešto nam je govorilo da Pargi treba dati šansu. I verujte nismo pogrešili. To je mesto kome se vraća. Do Parge smo stigli autobusom mnogo lakše i brže nego što smo čitali i očekivali, jer postoji autoput koji umnogome olakšava i skraćuje put do tog dela Grčke obale. Putovali smo nekih 12 sati sa 2-3 usputna stajanja i kratkim zadržavanjem na granici. Put nije težak ni odraslima, a ni deci koja ga većim delom prespavaju. Bar naša. Na odredište smo stigli u ranim jutarnjim časovima kada je jutarnje sunce obasjalo predivnu Jonsku obalu i predivnu Pargu. Pokušaću da vam dočaram njenu lepotu. Parga je malo ribarsko mestašce sa tri plaže: Krioneri, Piso Krioneri i Valtos. Krioneri plaža je šlunkovita gradska plaža naspram koje se nalazi malo ostrvce do koga se može preplivati, a oni viši mogu i došetati kroz vodu do njega (dečicu na dušek i preko cela porodica). Na tom ostrvcetu ima i mala crkvica, tako da vredi preplivavanja. Kome se ne kvasi postoji mogućnost i da se iznajmi pedalina, pa se može s njom obići i oko celog ostrva. Na ovoj plaži moguće je iznajmiti suncobrane i ležaljke, ali ima i dovoljno mesta za one koji kao i mi nisu ljubitelji istih. Piso Krioneri je kamenita plaža koja se nalazi u blizini Krioneri plaže, od koje je deli uzvišenje koje predstavlja kao neku granicu između dve uvale. Na tom uzvišenju smešeni su brojni kafići i restorani koji imaju predivan pogled. Sa druge strane, ova plaža je oivičena uzvišenjem koje je pokriveno šumom maslina. Dosta je manja od Krioneri plaže, što joj i ime govori, a zbog uzvišenja koja je okružuju daje drugačiji doživljaj svojim posetiocima, osećaj privatnosti. Kamenje na ovoj plaži je dosta krupno i prostire se i u vodu. Tu smo čak i skakali sa stene. Valtos je najveća plaža u Pargi i ona se nalazi sa desne strane Krioneri plaže. To je raj za ljubitelje peščanih plaža. Do nje se iz centra Parge mora malo prošetati, možda je lepše reći planinariti i preći uzvišenje što nije pogodno baš sa malom decom, ali mi smo se jedan dan upustili i u tu avanturu. Ipak, pošto nismo veliki ljubitelji peska posetili smo je samo jednom. U blizini Parge postoji još jedna plaža Lichnos za koju smo čuli, ali je nismo posetili jer je udaljena nekih sat vremena šetnje, a nama s malom decom nije bilo baš do te avanture. Istina, može se iznajmiti i taksi, ali nama su bar ovaj put tri plaže u Pargi bile sasvim dovoljne. Iako je mala, Parga ima nekoliko marketa. Cene su šarene kao uostalom i u svakom mestu. Nešto je jeftinije na jednom, nešto na drugom mestu. Imaju mesaru, pekaru i sve što treba da bi se sami hranili, kao što smo mi to uglavnom radili. Naravno, probali smo nezaobilazni giros, picu i sladoled. I sve je za pohvalu. Cene u restoranima su korektne, a ponuda raznovrsna. Možete sedeti na obali mora i uživati u morskim specijalitetima, i u specijalitetima raznih kuhinja. Ono što je interesantno, iz centra Parge stepenice vode do tvrđavice na brdu iznad Parge sa kog možete videti celo mestašce. Fenomenalan je pogled zaista. Pogled na more, Pargu, ostrvce, a uz sve to miris borova. Ukoliko vas ipak ne drži mesto, iz Parge se organizuju izleti do Krfa, ostrva Paksos i Antipaksos, do Lefkade i još nekih destinacija po pristupačnim cenama. Što se smeštaja u Pargi tiče, mi smo bili smešteni van centra na nekih 500m od Krioneri plaže. Smeštaj je kao i svuda u Grčkoj čist, uredan i lep. Tih 500m nama nije predstavljalo problem ni sa malom decom iako je Parga brdovita. Naprotiv šetnja kroz gradić je prijala. Čak smo prilikom jednog vraćanja sa plaže imali doživljaj da je jedan poveći limun završi s drveta pravo ispred naših nogu. To govori o tome kakva je Parga. Puna zelenila, borova, maslina i limuna. Moja ljubav prema Pargi ne jenjava s godinama. Svojom pričom inspirisala sam nekoliko svojih prijatelja da je posete sa svojim porodicama i oni su takođe oduševljeni. Nadam se da sam i vama barem pobudila želju da saznate više o njoj. A ne sumnjam da ćete se čim vidite slike i zaljubiti u to maleno ribarsko mestašce na Jonskom moru. Tatjana Burčer
Opširnije
04.04.2017.
Utisci sa letovanja: leto na Tasosu sa devojkom i sestrom
Na preporuku druga, otišao sam sa devojkom i njenom sestrom na Tasos. Odseli smo u Limenasu, glavnom i najvećem gradu na ostrvu, na moje insistiranje. Volim veće gradove jer nude više sadržaja, a imaju i supermarkete, ambulante... Obišli smo autom celo ostrvo shvatili da ni malo nismo pogrešili. Lepa su druga mesta, ali mislim da bi nama za deset dana postala dosadna. Ovako smo sedam dana iskoristili za obilazak Limenasa i okoline, a tri dana za ostatak ostrva. Putovali smo autobusom, a na ostrvu iznajmili Kia Pikanto. Rentiranje za 3 dana je bilo 90€, a 30€ smo dali na gorivo. Put oko ostrva je dugačak oko 90 km, a toliko smo prelazili svaki dan. Putevi su loši, uski, slabo obeleženi, putokazi se često nalaze na samoj raskrsnici, a nigde unapred, pa sam uglavnom morao da se vraćam ako sam imao nameru igde da skrenem. Severna, južna i zapadna strana imaju dosta gradića, hotela, plaža, a istočna strana je brdovita, zelena, živopisnija. Kažu da je i ostatak bio takav pre velikog požara i da je ceo Tasos bio zelen, pa se i danas zove smaragdnim ostrvom. Limenas je glavna luka i administrativni centar, najveći je grad na ostrvu i samim tim ima najduže šetalište, najviše prodavnica, dva muzeja i dve umetničke galerije, desetak arheoloških nalazišta, antički amfiteatar i nekoliko odličnih plaža do kojih se peške može brzo stići. Gradska plaža je solidna, ako se ostane u kafiću. Peščani deo za sopstvene ležaljke je prljav i ne bih ga preporučio. U kafićima se uz piće dobije ležaljka i suncobran za celodnevno korišćenje, dakle moguće je iznajmiti i za 1.5 € koliko košta flaša vode od 1.5 litra. To je taman za ceo dan pića i uživanja na udobnoj ležaljlci u hladovini. Lično mi se najviše svideo Drift bar, zbog ambienta i muzike, ali je ponuda velika i svako će naći neki kafić koji mu odgovara. Na suprotnoj strani grada je odlična Tarzanas plaža. Tu je i dosta restorana, za ručak ili večeru, a meni se najviše svideo Δούκας. Konobari su često naši ljudi, mada se i Grci dobro snalaze na srpskom. Iz pomenutog restorana nam se konobar svakog dana javljao uz Gde si komšija? i Zvezda šampion!. Za ljubitelje brze hrane, tu je dosta picerija, pekara, prodavnica girosa, sladoleda... Tasos je bio naseljen i u antičkoj Grčkoj, o čemu svedoči pregršt lokaliteta po celom ostrvu. Najviše ih je u Limenasu, koji je i tada bio glavni grad. U samom centru se nalaze ostaci palate Agora, kao i razne druge kapije, hramovi, svetilišta... Nažalost, svi ovi lokaliteti su izuzetno zapušteni, obrasli i prljavi. Do svakog vode putokazi, ali je stanje lokaliteta toliko loše da i nema šta da se vidi. Sve što je vredelo je, srećom, premešteno u Arheološki muzej koji treba obavezno posetiti. Sve ono što ste učili i gledali na slikama u knjigama iz istorije, videćete na jednom mestu. Stotinak metara dalje, uz samu obalu se nalazi još jedan istorijski muzej, Kalogeriko, ali je njegova postavka okrenuta 19. i ranom 20. veku. Ima i galeriju u kojoj izlažu umetnici sa Tasosa, a u najužem centru se nalazi i prodajna galerija Asimavgi. Što se tiče ostatka ostrva, preporučio bih Vagis muzej vajarstva u Potamiji, The Blue Eyed Cat galeriju u Panagiji i Muzej maslina i Park skulptura koji se nalaze između Skale Rahoniu i Ormos Prinua, na severoistoku ostrva. Ima još nekoliko muzeja na ostrvu koje nisam stigao da obiđem, ali zato jesam antički amfiteatar u Limenasu i manastir Arhangela Mihaila na jugu ostrva. Iako su se obe lokacije tada renovirale, ono što sam video me je oduševilo, a verujem da će biti još lepše po završetku radova. To treba obavezno posetiti, kao i nalazište u Alikiju, par kilometara od manastira. Topla preporuka je i mala crkva Ekklisia Dio Apostoli koja se nalazi na rtu severno od Limenasa, tri minuta hoda od gradske plaže. Sjajan pogled na grad sa jedne, a na istočnu obalu ostrva sa druge strane. Najbolje sam, naravno ostavio za kraj, a to je mermerna plaža Saliara, nestvarno mesto koje je i danas meni prva asocijacija za ostrvo Tasos. Na nju nikako ne treba ići autom jer je put u izuzetno lošem stanju, a slobodan parking i pored toga misaona imenica. Ja sam krenuo kolima i odustao, isto je uradio moj otac iduće godine. Brodić iz Limenasa do tamo vozi za 6 €, odlazak je ujutru, a povratak predveče, dakle dovoljno vremena za uživanje i nezaboravnu avanturu. Ostrvo, naravno, ima još puno lepih plaža, kao što su Golden Beach, Paradise Beach, Psili Ammos, Tripiti... Treba ih obići, ali i imati u vidu da je Saliara prioritet. U velikom luku treba zaobići Pefkari i njegovu gradsku plažu i Aliki plažu koja je ispod arheološkog nalazišta. Posetite lep gradić Panagia i njegov trg sa fontanom ljubavi i Limenariju, koja je najveći grad na južnoj obali. Savet je da na Tasos idete kolima, jer je rent-a-car skup, a za tri dana nije bilo dovoljno obići sve lepote ovog divnog ostrva. Blizu je i Kavala, jedan od većih grčkih gradova, za koji moji roditelji kažu da je fantastičan. Sve u svemu, Tasos je sjajna destinacija za letovanje, koja će se svideti svim generacijama i na kojoj će svako naći nešto zanimljivo. Pogodan je i za mirno letovanje i za avanturu, a južni gradovi su bolji za noćni život, jer imaju diskoteke i kafiće koji će zadovoljiti svačiji muzički ukus. Danilo Crnogorac
Opširnije